SF minijature

Sf Minijatura

-Probudi se! Pozuri!!
-Sta, sta je sada bilo?
-Opet nesto nije u redu. Cuje se nesto cudno odozdo.
-Jao… rekao sam ti toliko puta, nije uvek neki problem kada se tebi ucini.
-Znam, ali ovo je bas cudno. I ja se cudno osecam, imaj malo razumevanja.
Sve mi je to bilo poznato. Cudni zvuk odozdo, njeni osecaji… ali morao sam to da resim. Krenuo sam dole, i pokusao da kroz mrak vidim zvuk koji je ona cula. Nista. Sveca mi nije bila pri ruci, a upaljac nije mogao da zavrsi taj posao.
-Sta se desava- pomalo histericno je rekla kada sam se vratio.
-Dosao sam po svecu, smiri se malo.- pokusao sam da zvucim smireno iako me to strasno nerviralo; kada neko panici pre nego sto je potrebno.
-Videcu sta se desava i ti ces prva biti obavestena o tome.
-Ne sali se samnom!!!- opet tracak histerije, ali nisam se obazirao na to. Nastavio sam svojim putem. Ponovo sam krenuo dole, i sada sam vec imao upaljenu svecu i pokusavao da razaznam sta se desavalo ispred mene. Mrak je bio toliki da ni svetlost ove svece nije pomagala. Setio sam se jednog ogledala i lako sam ga nasao cak i u mraku. Voleo sam da svoje stvari.ostavljam tamo gde ih lako mogu naci- kako se to kaze zatvorenih ociju. Ogledalo mi je pomoglo da usmerim svetlost pravo ispred sebe, ali zacudo, svetlost je nestala u mraku. Stvarno se nesto cudno desavalo. Strah. Sada sam se vec plasio, a ni sam nisam znao zasto. Ipak, nastavio sam pravo. Hodao sam… i odjednom shvatio da nisam vec dosta dugo stao. Sta se desava, kuda idem? Pokusao sam shvatim ali kroz glavu je samo prolazila misao beskraja i pred ocima se javljala slika nestale svetlosti. Usmerio sam svetlost na dole, ali i tamo se gubila. Nastavio sam pravo. Pogledao sam u ogledalo, stavivsi svecu izmedju svog lica i ogledala. Nista nisam video, samo crnu pozadinu. Stao sam. Sta se dogadja samnom, gde sam ja ovo? Odmah nakon te misli je proletela i sledeca- kako bih ja to uopste mogao da znam? Nasmejao sam se samom sebi. Nasmejao sam se naglas, ali sam primetio da zvuka nema. Strah. Opet.
Sada je stvarno sve dobilo oblik… ha oblik... to je ono sto je u ovom trenutku nedostajalo u mojoj okolini. Kada sam pomislio da je bolje da nastavim svoj put, shvatio sam da sam izgubio pravac. Ponovo sam postavio ogledalo tako da osvetlim svoju okolinu, ali ni u jednom jedinom pravcu nisam nista video. Ni iza sebe, ni ispred, ni iznad, ni ispod. Jednostavno svetlost je nestajala, iako sam je ja video. Jednostavno sam nastavio da koracam. Koracao sam i misli su jedna za drugom proletale kroz glavu, ali ni jednu nisam uspeo da zapamtim. Odjednom sam shvatio da vise ne cujem ni svoje srce. Nastavio sam da hodam. Sveca je jos uvek gorela. Pre nego sto sam je ugasio jos jednom sam pogledao okolo. Nista. Zatim sam opet pogledao u ogledalo ocekujuci da cu videti svoj lik, ali nista. Dok sam razmisljao o tome, jos jedanput sam usmerio svetlost oko sebe, ali ovoga puta je doslo do promene. Pored sebe sam primetio siluetu neke osobe. Proverio sma nekoliko puta. Jednostavno svetlost je opisivala siluetu neke osobe, i pomislio sam da je to jedini logicni put u ovom trenutku. Zaputio sam se tamo. Priblizavao sam se silueti. Cinilo mi se kao da se silueta udaljaval od mene, zato sam pozurio. Nakon nekoliko ubrzanih koraka, primetio sam da se priblizavam svom cilju.  Prisao sam vec sasvim blizu, ali svetlost uperena ka cilju kao da je slabila. Prisao sam blizu, i jasno video da je neko tu, ispred mene, na dohvat ruke. Usmerio sam svetlost… SOK!!!  Video sam svoj lik. Bilo je…neopisivo. Nisam gledao sebe u ogledalu, gledao sam sebe. Nije mi bilo jasno koga vidim. Usmerio sam svetlost prema sebi, i u ogledalu nisam video svoj lik, vec samo prazninu, kao i pre. Opet sam pogledao pravo ispred sebe. Opet isti prizor. Pun straha sam pruzio ruku prema napred. Nisam mogao nista da dotaknem. Priblizio sam se, i opet pruzio ruku. Opet nista. Nisam mogao to da dotaknem. Potrcao sam. I nisam uspeo. Iako je svuda oko mene bio neprobojan mrak, samo sam video siluetu, i svoj lik na njoj koji nisam video na ogledalu. Trcao sam ka svom liku i pokusavao da ga stignem i dotaknem. Izmicao je, a kada god bih usporio, kao da je bio na dohvat ruke. Ne mogu da ga stignem. Pokusavam, ali ne mogu. To je jedino sto vidim u ovom mraku.

I jos uvek trcim.

Hoćemo još!!!Hoćemo još!!!

Sf minijatura


Znam je. Poznavao sam je celoga zivota, I zapamtio sam je. Ovde sam imao dovoljno vremena da mislim na nju. Ustvari vreme ovde nije ni postojalo. Tako da smo svi imali vremena za sve.
Stalno sam razmisljao o danu kada cu je opet videti. Zeleo sam da taj dan ne dodje brzo. Iako je smrt samo drugi pocetak, ja sam zeleo da zivot traje sto duze. Trenutak je morao doci, i dosao je kada sam se najmanje nadao. Vozila je svoj automobil i pazljivo je birala put kojim ce doci do posla. Uvek sam joj govorio da treba da ima neki sigurniji automobil, i da je bolje da ide duzim i sigurnijim putem ali nije htela da me slusa. Njena odlucnost da uradi ono sto zeli je bila uvek izazov za mene, njena osobina kojoj sam se divio. Ali i zamerao sam joj zbog toga. Zamerao sam joj zato sto to moze lako prerasti u inat, a inat je dobar samo u retkim slucajevima… dakle skoro pa nikad. Tako je i bilo. Dok je isla jednom od svojih precica na posao, doslo je do velikog sudara. Naravno, i njen automobil je bio u tom sudaru, i to medju prvima. Nakon snaznog udarca usledio je jos jedan, koji je bio fatalan. Nakon nekoliko minuta je bila prebacena u bolnicu. Nije bilo potrebe za operacijom, ali dva udarca u glavu, i brojni prelomi nisu ulivali poverenje. Prelomi su sanirani, ali udarac u glavu je bio ozbiljan, toliko ozbiljan da je posle samo nekoliko minuta boravka u bolnici pala u komu, i prakticno dozivela klinicku smrt. I tako je sve i pocelo…

Odavde sam mogao videti svaki trenutak zivota, svaku misao njenu i bilo ciju samo ako sam to zeleo. Ovde nismo imali nikakve masine niti bilo kakve tekovine civilizacije, ali smo imali beskrajan prostor i beskrajno vreme. Niko nije imao potrebe za velikim putovanjima, zato nam je prostor i bio tako velik iako ustvari nismo ni znali gde se tacno nalazimo, i koliko je to mesto. Vremena smo takodje imali na pretek jer smo znali da nas zurba nigde nece odvesti, niti da cemo tamo negde stici brze. Znali smo da nema svrhe zuriti u beskraj. I tako smo i poceli da se interesujemo za zivote nasih koji su ostali tamo negde. Kazem MI, jer smo svi imali osecaj da smo jedno iako smo ovde dosli u razlicito vreme. Pre mene ih je bilo, posle mene su nastavili da dolaze, ali smo ovde bili svi jednaki. Kao sto sam vec rekao, dovoljno prostora, dovoljno vremena, i nepostojanje civilizacije je doprinelo zblizavanju. Zblizavanje je doprinelo razgovoru, a razgovor je dalje vodio nas zivot ovde. Iako nismo ziveli kao sto bi ziveli tamo odakle smo dosli, ovo ovde je bilo nase. Mnogi su tek ovde naucili da je materijalnost prolazna i da je pored toga treba postovati, a da je zivot uvek vredniji. I zato smo se svakoga puta trudili da vratimo one koji ovde dodju. Nekada je uspevalo, nekada nije. Nekada smo uspevali da ih vratimo promenjene, ali nekada ne.

I onda je dosla ona. Samo nekoliko nas nije imalo kontakta sa svojim bliznjima, tako da je meni ovo bio prvi put. Bilo mi je zao sto je ovde, ali morao sam da to kratko vreme iskoristim da je promenim i vratim. Cekao sam je. Znao sam kojim ce putem doci.

Kada me je videla nije mogla da veruje svojim ocima… ali to je ipak bila stvarnost. Prisla mi je, dotakla me…
-Iako ne mozes da verujes, ipak sam ono sto jesam.
-Ali kako je to moguce?- rekla je.
-To sada nije bitno, bitno je to da si ovde i da imam vremena da ti ukazem na neke stvari. Ne zelim da ti opet pricam stare price koje sam ti pricao ranije, ali nke stvari jednostavno moras da shvatis.
-Za pocetak bi mi mogao pojasniti sta je ovo i gde sam ja to.
-Ovo je…- nisam znao kako da pocnem. Nisam ustvari mogao da joj objasnim ono sto sam sam shvatio kada sam ovde dosao. Ali morao sam.
-Ovo ovde je Drugi svet. Ovde smo dosli da bi mogli da nastavimo da pazimo na one koji su ostali, da bi mogli da iskoristimo bezvremenost i bezprostornost. Nesto kao druga sansa. Ti si ovde samo privremeno.- Ustvari da je htela mogla je ostati, ali to nisam hteo da joj pomenem. Njeno vreme jos nije doslo.
-I sta vi ovde ustvari radite?- pitala je.
-Nista ne radimo, ovde samo uzivamo. nemamo posao, ne primamo platu, ne brinemo za materijalne stvari jer ih nema. Ovde samo postoji nas um, bezvremenost, bezprostornost, i mi…
-U redu, i sta sada?- rekla je pomalo drsko prekinuvsi me.
-Sada se zapitaj zasto si ovde?
-Isla sam na posao svojim autom, i…- tu je zastala. Setila se udesa, i bolnice, i onoga sto je sledilo.
-Upravo tako, zurila si na posao, i doslo je do sudara. Iako ga ti nisi prouzrokovala, ipak si se i ti tu nasla. Znas li zasto?
-Ne, ne znam- odgovorila je.
-Iako zivis u materijalnom svetu, svetu gde se neka pravila mogu odredjivati od strane nekih, ti jesi deo tog sveta, ali samo onoliko koliko moras da budes, i pored toga, koliko ti zelis da budes. Ako ne zelis da budes veliki deo, potrudi se da tako bude, i budi u svemu tome samo onoliko koliko moras da budes. Ti si htela mnogo vise.
-Da htela sam, i sta sa tim? Zar je to nesto lose?-
-Na to pitanje ti necu dati odgovor, vec cu te pitati, Sta trazis ovde?-
-Ne trazim nista…- u tu je prekinula svoju recenicu. Shvatila je.
-Sada si vec na pola puta. Probaj da se setis jos nekih stvari. Seti se sta sam ti uvek govorio…
-Govorio si mi svasta, svaki dan je bio prepun informacija.-
-I pored toga tvoj inat te je odneo na sasvim drugi put, a sada si ovde. Secas li se da sam te uvek ucio da budes svoja, da imas svoj stav, da svacijem svetu mozes da svom zivotu ostavis prostora, da uvek razmislis pre svake odluke, jer ponekad te ishitrena odluka moze odneti na pravi put, ali ponekad i ne moze. Ucio sam te da se prepustis osecaju, i da ce te bas osecaj odvesti uvek na pravi put. A ako se prevaris da ne zalis, vec nastavis dalje.
-I?!?- uzviknula je. –Gde je to tebe odvelo? Ostavio si me kada si mi bio najpotrebniji, kada sam navise mogla da naucim onda si morao da…
-I gde bi te tvoj inat odveo da sam i ostao?- sada sam ja nju prekinuo. Nije bas bila u pravu, a i vremena vise nije bilo za uzaludno trosenje. Iako je njen duh bio u bezvremenu, njeno telo ipak je bilo u svetu koji je imao svoje sate, minute, i svoj sistem koji je jednostavno morao da se postuje, i kome se moralo prilagoditi.
-Zasto si otisao? Toliko si mi nedostajao, toliko sam zelela da te vidim, da budem sa tobom bar jos jedan trenutak...- glas je izdao. Rastuzila me je, ali morala je da shvati da je tako moralo da bude.
-Znam da sada ne mozes da shvatis, ali imas vremena… tvoj inat te nigde nije odve, samo si mislila da si slobodna, ali i pored prividne slobode koju si mogla da imas, pored onoga sto sam pokusavao da ti pokazem ti si izabrala okove za sebe. Morao sam da te ostavim. Da sam ostao mozda bi i bilo drugacije, mozda bi se vremenom tvoja tvrdoglavost pretvorila u racionalnost, ali ipak bilo je onako kako je moralo biti. Znam da sada mislis lose o meni, kao sto si mislila i onda, ali da sam ostao, ne bih mogao vise nicemu da te naucim.
-Kako to mislis?-
-Tako sto sve ono cemu bih te ucio ne bi nista vredelo, jer ja ne bih bio iza tih reci.
-Ali zasto, ne razumem te?-
-Svojim delima ne bih stao iza svojih reci. Razumes li me sada?
-Da. Sada te razumem.-
-Znao sam da ces lose misliti o meni, ali zamisli kako bi bilo da sam ostao? Zapitaj se kako bi bilo da sam te ljude ostavio tamo same, zamisli samo…- znao sam da je shvatila o cemu pricam, zato sam i prestao. Nije bilo potrebe da pricam jednoj pametnoj osobi ono sto ona vec sama zna. Ljude treba uciti onim stvarima koje ne znaju.
-Razumem te… zao mi je zbog toga.-
Pogledao sam je u oci, i rekao joj- Ti imas volju i tvrdoglavost kakvu ja nisam imao u svim situacijama. Takva si celog svog zivota. Ne dozvoli da ti zivot propadne. Iako te nisam puno toga naucio, ipak sam ti ostavio prostora da sama nesto naucis. Islo ti je dobro, ali dozvoli da ide jos bolje. Ne inati se, pruzi svakome drugu priliku, i uvek pokusaj da razumes. Razumi i mene sada dok ti ovo pricam, i vrati se. Ovde ti jos nije mesto.
-U redu… hvala ti. Hvala ti na svemu.-
Videla se iskrenost u njenim ocima. Znao sam da ce joj trebati jos vremena, ali sada je morala nazad. Njen lik je poceo da bledi. Shvatila je konacno o cemu se radi, gde se nalazi i shvatila je da mora nazad. Vec mi nedostaje, ali tako mora da bude.

Video sam je posle svega ovoga. Opravila se. Opet vozi. Ali vise ne zuri. Uzela je novi automobil, sigurniji i bezbedniji. Promenila je posao. Promenila je i sebe. Ne, nisam to ja uradio. Ja sam joj samo dao putokaz. Ostalo je sve njena zasluga.
Ovo mesto me je naucilo tome. Ovde sam naucio da ne zurim. Ovde sam naucio da dozvolim ljubavi da ide svojim putem. Ovde sam naucio da slusam. Ovde sam naucio da stvaram. Nisam tacno znao sta je ovo. Ali nije ni bilo bitno. Ovo je bilo mesto u bezvremenu i bezprostoru, svet za sebe. Mozda cu jednom i odavde otici, ali ovde mi je bilo lepo. Iako sam ovde dosao dobrim, ovde sam naucio jos bolje. I sada sam bar deo toga njoj preneo.

Epilog:
“Razumem sada zasto si tako postupio. Razumem i mesto na kome sam bila. Ali ne razumem neke druge stvari. Ne razumem zasto tamo nema nicega. Ne razumem kako ste dobili taj dar, ali razumem zasto. Gde se nalazi to mesto… to bih volela da znam. Trazim li previse? Uvek si me ucio da ne budem radoznala, ali ne mogu da se oduprem. Gresim, priznajem. Sta je to?”


“Ovo je mesto posle smrti. Tako ga nazivamo svi koji smo ovde. Niko ne zna kada je nastalo, ali to nije ni bitno. Sta nam treba sada kada samo imamo izgled tela? Sada smo duhovi koji izgledaju kao ljudi. Dole smo imali briga, ali ovde imamo samo jednu- kako pomoci onima koji su tamo. Zato postojimo u bezvremenu i bezprostoru da bi ispravili greske koje smo naprqavili, da bi ostvarili planove koje nismo mogli, da bi promenili stvari koje su lose, da bi prokrcili put zivotu i zaustavili propadanje. Seti se sta si videla ovde… i zvezde i sunce i mesec, celi svemir, sve odjednom. Na trenutak si osetila kako je to biti ovde i biti ovo. Ne, ne kajem se zbog onoga sto sam uradio, jer ne vredi kajati se neiskreno. Ali se kajem zbog onoga sto necu uraditi. Ne mogu nikome da zamerim zato sto sam takav kakav jesam. Ali mogu da zamerim sebi sto ne pokusavam. Ti si jos jedna u nizu koja je imala pomoc, i jos jedna van niza koji je nije imao. Budi zahvalna na tome. I prenesi dalje. Vec si pocela, to vidis i sama. Nastavi. Sada znas ko smo mi, znas gde si bila, shvatila si poruku. Nastavi da zivis, a mi cemo ostati ovde i nastaviti ovako do kraja. A kraj? Docice kada i njemu bude vreme.”

Dakle,ovo su odlične autorske priče, malo lektorskih ispravki i to je to.
Nisam očekivao nešto ovako dobro.Nastavi i neka budu mnogo duže iako su SF minijature.
Hit it.

Delic Sekunde...


...pomislio sam da bi bilo pametno da izadjem na terasu i zapalim jedan duvan, da otrujem svoje krhko telo jos barem jedan put pre nego li pocnem da sprovodim sutrasnji dogovor. U polumracnoj sobi sam trazio upaljac i duvan pogodan za ovu priliku. kada sam nasao sve sto mi treba setio sam se da vec neko vreme cuvam jednu mericu svog omiljenog pica negde u ostavi, i zatim sam posao i po to. Dobar duvan bez hladnog, gorkog napitka nije pruzao takav uzitak. Svetla u ostavi nije bilo. Nisam zeleo da imam svetla tamo, nije mi trebalo. Cesto sam trenirao svoja cula trazeci potrebne stvari u mraku. Voleo sam takav nacin zivota. Uvek i u svakom trenutku sam znao gde se sta nalazi i uzivao sam u tome.

Uzeo sam ono po sta sam dosao i krenuo sam nazad. usput sam osetio da nesto nije u redu... bilo je previse vlazno u ostavi. Ipak, nakon sto je moj umorni mozak registrovao promenu ja sam nastavio ka svome cilju. Na terasi sam se osecao lepo, ali i nevidljivo. Uzivao sam i u tome. Tako okrenut licem ka svetu, a tako neprimetan. Duvanski dim se sirio oko mene, i miris napitka koji sam doneo sa sobom je pruzao lep ugodjaj. Uzivao sam. Ne, nisam imao naporan dan da bih imao razloga da uzivam, vec sam uzivao u tome sto sam ovde. Odavno nisam ovo radio. zatvorio sam oci na trenutak... i kao da je tada sve pocelo.
Znao sam da me neko gleda... da neko zeli da prodre u moj um. Vremenom sam uspeo da se uklopim u zakon novih texnologija, nauka i ostalih gluposti koje je ova propadajuca civilizacija izmislila, i to samo da bi opravdali sebe za svoj neuspeh i unistavanje okoline. Uz sve to je postojala i jedna 'drevna vestina' kontrole uma. Tom vestinom sam hteo da ovladam,al iizgleda da moj prosti i nerazvijeni um jos nije bio spreman za tako nesto. Nisam nikome hteo da dokazujem da mogu, ali mi je smetalo to sto sam samom sebi mali u svojim ocima. I zato sam uz mnogo truda uspeo da razvijem neke psiho-aktivne sposobnosti... Iako sam cesto mislio da je sve to ipak igra.

Nisam hteo da otvorim svoje oci, iako sam osecao prisutstvo zla svugde oko sebe. Osecao sam da mi neko mazi lice, kao da me poziva negde. Poceo sam pomalo i da se plasim... znao sam da to nece biti dobro. Jos jedan dim, jos jedan gutljaj... gubio sam snagu u rukama. Znao sam da ne spavam, ali nije mi bilo jasno zasto sam se i pored primetne doze straha ponasao tako smireno, cak spokojno.

-otvori oci...
Glas koji je to govorio je bio nedefinisan... ni zenski, ni muski, ni deciji...ali tako lep...sladak... znao sam da ne smem da otvaram oci. Sada je bilo pravo vreme da probam da iskoristim svu svoju vestinu, iako je nije bilo mnogo. Morao sam svojim unutrasnjim ocima da pogledam i da nadjem gde je koren tog zla koje me je okruzivalo. Da... to je bilo zlo... Znao sam to. Nisam hteo da otvorim oci kao ostali, da se okrenem i da odem... Morao sam da ostanem tu i da se borim... jos jedan dim, jos jedan gutljaj i bio sam spreman.
...Otvorio sam svoje unutrasnje oci i njima sam gledao... znao sam bar od prilike kako izgleda okolina koja se videla sa terase, ali sada sam video nesto drugo. Bolje je ustvari- nisam video nista. To je znacilo da sam spreman da se prebacim tamo gde sam hteo, i da pred svojim ocima stvorim sliku koju sam hteo. Stvorio sam sliku jednog od predhodnih dana, kada sam celo popodne proveo ovde, na istom ovom mestu i gledao kako sunce polako zalazi za zgrade, i kako se poneki suncev zrak probija izmedju tih staklenih, hladnih celicnih dzinova.

Opet sam poceo da slusam onaj sladunjavi glas koji me je pozivao...

-Otvori oci... Pogledaj oko sebe...

Trenutak me je zbunio, nisam znao da li da ignorisem glas i time oteram mrvizu svog straha, ili da se upustim u diskusiju i mozda pobedim a mozda i izgubim.

Iako sam imao truncicu straha to nikako nisam smeo da pokazem.

Znao sam da zlo zeli da me obuzme, znao sam da sam idealan za tako nesto. Vec dugo vremena nisam bio sasvim svoj. Problemi obicnog coveka koji veci deo dana provodi na svom radnom mestu pokusavajuci da zavoli svoj posao su polako poceli da ostavljaju uticaja na psihu, i pocinjao sam polako da se gubim. Odmor koji mi je bio preko potreban je najzad usledio, i morao sam sto racionalnije da ga iskoristim. Nisam ni ocekivao da cu prizvati nesto ovako zlo na sebe. Bio sam na granici da prihvatim pakt sa samim Djavolom samo da malo izadjem iz krize u kojoj sam bio.

.. Hajde otvori oci..

Odzvanjalo mi je u usima. Nisam hteo, bilo mi je lepo ovako.


-Nemam potrebu da otvorim oci. Lepo mi je ovako.

-Plasis se, osecam tvoj strah...
-Ne, pogresno osecas. Uopste se ne plasim, vec vidim jedan lep prizor iz svog detinjstva.

-Lazes! Strah te je!
-Ne, nije me strah... da ne zelis mozda da zaviris u moj um, da vidis sta se sada tamo nalazi?
-Ja sam vec u tvom umu... Vidim sve sto je tamo...
-Ne nisi. Jer da mozes da vidis sve, video bi jedan divan prizor iz mog detinjstva...
Video bi osobu koju sam voleo, mesto na kome sam sa njom docekivao izlazak sunca i tokom cele noci gledao pun mesec. To bi video.

-Sve sto ja vidim su suze, i tebe kako sedis sam u tami i drhtis...
-Ne, to sto vidis nisu suze... Nije mi bilo zao kada sam pobegao i ostavio sve iza sebe...
-LAZESSS!!!!
-Da li je to sve sto imas da mi kazes? Da li su to sve tvoje lazi koje meni pricas? Zasto ne priznas sebi da sam te vec pobedio, i jednostavno ne nestanes?

Cuo sam odjek smeha koji se prelamao kroz moje uzi, i moju sliku koju sam video pred svojim ocima. Odjednom, nesto na toj slici je pocelo da se menja... Nesto nije bilo u redu.

-Vidis li ovo?
Pocela su da se redjaju lica onih koje sam ostavio iza sebe, lica onih kojima sam nedostajao... toliko mnogo lica... nisam ni bio svestan da sam ipak nekome nedostajao kada sam posao na svoj put.

-Sta imas sada da mi kazes, sada kada vidis koliko si pogresio? Da li te sada taj tvoj strah jos vise obuzima i vuce na dno?

Zlo je znalo gde da udari.. Nisam mogao da kazem laz, a nisam smeo da kazem istinu.

-Places u sebi zar ne... KUKAVICE!!!

-Nisam smeo da dozvolim da me pobedi... Ne, nisam nimalo bio ponosan, vec nisam smeo da poverujem laznim slikama koje su se sve brze smenjivale pred mojim ocima. Iako je to bilo tacno, ja sam morao pobeci odatle. Morao sam.

-Hahahahahaha!!!!- opet je odjeknulo kroz moje usi... gromoglasan smeh koji je tresao sve oko sebe...
-Vidis da se plasis, vidis da ne smes da priznas samom sebi da si pogresio.

-Ne.

-Ne?
-Ne. Nisam pogresio. Ja sam morao otici odatle. I siguran sam da nikome nisam nedostajao. A i ako jesam, ne nedostajem nikome vise.

-Seti se samo kako si bio jednak kao i svi ostali i kako si pogazio sveje reci i obecanja. Seti se sta si pricao, a sta si posle radio... Lagao si samoga sebe. I da si nekome to priznao niko ti ne bi zamerio. Uvek si bio pun gordosti! To te je i dovelo ovde! Ostao si sam, jadan i nikakav! Bez prijatelja, bez voljene osobe...

Glas je zvucao nekako drugacije... Ozbiljnije... mozda... Ne znam.


-Meni je dobro ovde i ovako. Uvek sam stojao iza svojih reci i ispred svojih ubedjenja. Zasto to pokusavas? Zasto mislis da cu popustiti na ovakvim stvarima? Nemam razloga da se bilo kome pravdam, pa cak ni tebi. Zasto pokusavas da prodres u moj um? Nemas tamo sta naci. Sve mi je vec dobro poznato i moje greske i mja dobra dela... Ne pokusavaj da ulazis tamo gde nisi pozvan.


-Opet se plasis da tamo ne nadjem nesto sto bi moglo da te rasplace...
Mozda recimo ona noc u sumi?
-Tada sam uzivao u blagodetima Gradskog zivota. To je sve sto imam da kazem. Ako vec sve znas, onda i znas ste je predhodilo tome. I prestani da se mucis da prodres u moj um. Neces videti tamo nista novo.

-Hajde, otvori oci ako smes... ono sto budes video pred sobom ce ti pokazati tvoju realnost... ova slika ispred tebe...
-Ova slika koju ces mi ti prikazati nije ona prava i ne zelim da otvorim svoje oci i da vidim ono sto ti zelis da ja vidim!
-Bes... probudio se...
-Sada ces tek videti...
Nisam bio besan, vec sam samo hteo da tako izgledam. Morao sam da pokazem da sam ja upravu... Unutrasnje oci su pocele da se otvaraju, slika je bila sve bistrija. Nekada sam mozda i bio paranoik i kukavica koja se plasila svega i svacega, ali ne vise... NE VISE!!!
-Ooooo, sta je to... pokusavas da se boris protiv mene? Zasto mislis da ima svrhe to raditi?
-Zato sto mi je dosta tih tvojih ubedjivanja kako sam pogresio, i kako se plasim! Nemam vise cega da se plasim. Nemam prijatelja, nemam voljenu osobu pored sebe, i sve to zato sto ja zelim da tako bude.
To je moj izbor! Mogao sam da vodim drugacije svoj zivot, mogao sam da budem i pametniji i uspesniji, ali nisam to hteo! Ostavio sam sve iza sebe i pobegao sam, jer sam tako hteo!
-Zasto i dalje lazes sebe!!? Dosao si ovde jer si ostao sam, svi su te napustili!

Glas je sada bio pomalo besan...osecalo se to kroz reci... osetio sam i udar vazduha, svugde po sebi... Nesto nije bilo u redu...
-Zasto umisljas da si bio pametniji od svih! Zasto nikada neces sebi da priznas da si mozda ipak pogresio!??
-Zato sto nisam. Gresio sam u svom zivotu, ali svi grese. Svoje sam greske sebi oprostio, i zasto da sada razmisljam o onome sto je bilo? U ljudskoj je prirodi da gresi, i da odrasta... I zato nemam zbog cega da se kajem. Prihvatio sam to da sam pogresio, i sta sad? Ne mogu to da ispravim, mogu samo da naucim da to vise ne ponovim. I naucio sam. I nikada vise nisam pogresio.


Nista nisam cuo nekih par sekundi, ali mi se ucinilo kao da u daljini cujem tesko disanje.


-I jos uvek tvrdis da ne gresis... Zar ne?
-Ne, ne tvrdim, vec sam svestan svojih gresaka i prihvatam ih. Prihvatam odgovornost za svoje postupke, i nemam cega da se plasim iz svoje proslosti.


-Sada slobodno mozes da otvoris oci.

Ovoga puta sam cuo muski glas, koji mi je bio veoma poznat... i zvucao je drugacije... stvarno sam imao osecaj kao da mogu da otvorim oci i da je sve proslo.


Otvorio sam oci i video nesto sto mi je na trenutak oduzelo dah i cak zaustavilo srce... Zgrade! Beton, staklo, gvozdje... tu ispred mene, na samo par metara... na dohvat ruke. Prolazila su pitanj kroz glavu... koliko sam vec ovde, sta se desava, sa li spavam, da li je i ovo iluzija kao ona od malo pre...
Ipak, video sam kako slika bledi, i jednog coveka kako se provlaci kroz guzvu ulice koja se upravo pojavila predamnom, kao zamena slike koja je pokazivala zgrade.

Tako poznato lice coveka se priblizavalo...i kao da je zakoracio na moju terasu!
Odjednom, slika je nestala, opet sam video svoju terasu, prelepi prizor pred ocima, prirodu...
Misao je stojao ispred mene i gledao me pravo u oci.

Bio sam zbunjen...

-Sve je ovo bio test druze. I ti si ga prosao.